5 чувених робова

Иако се данас сматра једним од најсрамотнијих и неморалнијих институција човјечанства, ропство је постојало од првих цивилизација и опстало до сувремена доба. Робом се постајало најчешће због неплаћених дугова, заробљавања у рату или једноставно рођењем у робовској обитељи. Иако су робови били најнижи слој сваког друштва, неки су се ипак успјели издићи из те биједе и оставити траг на историји човјечанства.

Роб са ученицима
Роб – педагог са ученицима

5. Езоп (око 620. – 564. п.н.е.)
Старогрчки баснописац Езоп познат је по једноставним причама прожетима хумором и алегоријама о људским карактерима те међуљудским односима. О аутору је, међутим, сачувано врло мало поузданих података. Није му могуће са сигурношћу утврдити ни мјесто рођења. Познато је једино да је био роб Јадмона с отока Сама (Самоса) код западне обале Мале Азије. Чињеница да се касније спомиње као адвокат једног богатог Самљанина говори нам да је у међувремену стекао слободу. Историчар и биограф Плутарх записао је да је Езоп смакнут након што је увриједио становнике града Делфија.

4. Ибрахим Петрович Ханибал (1696. – 1781.)
Ханибал био је руски војник и државник необична поријекла, иако је можда највише запамћен као прадјед великог пјесника Александра Пушкина. Ријеч је, наиме, о афричком црнцу који се уздигао на врло високо мјесто у хијерархији Руског Царства. Није са сигурношћу утврђено чак ни одакле је потицао. Као дјечака су га отели трговци робљем и довели у Цариград, гдје га је купио Сава Рагузински, српски авантурист у руској служби, и предао цару Петру Великом који је волио такве куриозитете (имао је и мале *Арапине*). Крсни кум дјечака био је сам цар (отуд му патроним Петрович). Ханибал је школован као инжењер и војник, а 1718. и 1719. судјеловао је у рату у Шпањолској. Касније се вратио у Русију и обнашао многе дужности, провевши једно вријеме као начелник Ревела (данас Талин у Естонији).

3. Свети Патрик (385. – 461.)
Светац заштитник Ирске и један од најпознатијих католичких светаца уопће није рођен у робовској обитељи, већ је према предаји постао робом након што су га као тинејџера из родитељског дома у римској покрајини Британији отели пирати и продали као роба у Ирској. Провео је шест година чувајући стоку, а затим је побјегао и вратио се обитељи. Окренуо се проучавању кршћанског наука и одселио у Галију (данас Француска), гдје се заредио и живио редовничким животом. Године 432. према упути папе вратио се у Ирску као мисионар и покрстио многа од локалних племена. Пред крај живота написао је кратко аутобиографско дјело Цонфесио (срп. Исповијест). Имендан св. Патрика обиљежава се 17. марта.

4. Фредерик Даглас (1818. – 1895.)
Иако мало познат, Фредерик Даглас је у САД-у запамћен као један од највећих бораца за људска права. Рођен је на источној обали америчке савезне државе Мериленд под именом Фредерик Аугустус Вашингтон Баили. Већи дио слободног времена провео је у устрајном читању Библије и класика реторике те слушајући афроамеричке и квекерске проповједнике, који су говорили против ропства и за права жена. У 20. години живота побјегао је у Нујорк и постао активан члан покрета за укидање ропства. Држао је ватрене говоре за укидање ропства те писао књиге и чланке на ту тему. У том су смислу посебно значајне његова аутобиографија из 1845. и аболиционистичке новине Норт Стар, Сјеверњача.

Ропство у Риму

5. Спартак (око 111. – 71. пр. Кр.)
Трачанин Спартак је започео каријеру као војник у помоћној јединици римске легије. У једном је тренутку из непознатих разлога дезертирао, након чега је уловљен и продан у ропство као гладијатор. Успјело му је са 70 гладијатора побјећи из гладијаторске школе близу Капуе у јужној Италији. Одбјегли гладијатори утаборили су се код Везува те окупили војску одбјеглих робова и сељака. Спартакова је војска похарала читаву јужну Италију, разбивши притом све римске јединице послане против ње. Римске су легије биле заузете сузбијањем побуне у Шпањолској те борбама против Понтског Краљевства у Малој Азији, тако да нису одмах могле дјелотворно интервенисати. Побуну је на крају угушио Марко Лициније Крас. Крас је након битке дао разапети 6000 заробљених робова на крстове уз цесту према Риму.

8 ствари које не знате о гиљотини

Током више од 200 година употребе, гиљотина је одсјекла главе десетак хиљада жртава, од обичних криминалаца до револуционара, аристократа, па чак и краљева и краљица. Ефикасна машина за убијање, „Света Гиљотина“, служила је и као симбол Француске револуције и бацила срамотну сјенку на већи дио 18, 19. и 20. вијека. У наставку, научите осам изненађујућих чињеница о уређају за егзекуцију који је називан „Национални бријач“ Француске.

  1. Њено поријекло датира из средњег вијека.

Име „гиљотина“ датира из 1790-их и француске револуције, али сличне машине за погубљење већ су постојале вијековима. У Немачкој и Фландрији у средњем вијеку коришћен је уређај који се назива „планке“, а Енглези су имали клизну секиру познату под именом „Халифак Гибет“, која је можда сјекла главе све до антике. Француску гиљотину вероватно су инспирисале двије раније машине: једна из ренесансне ере из Италије и озлоглашени „шкотски меиден“, који је узео животе око 120 људи између 16. и 18. вијека. Докази такође показују да су примитивне гиљотине можда биле у употреби у Француској много прије француске револуције.

Резултат слика за giljotina

  1. Првобитно је развијена као хуманији начин извршења.

Поријекло француске гиљотине датира још крајем 1789. године, када је доктор Џозеф-Игнацио Гиљотин предложио да француска влада усвоји њежнији начин егзекуција. Иако се лично супротставио смртној казни, Гиљотин је тврдио да би егзекуција муњевитом машином била хуманија и од мачева и сјекира, који су често били употребљавани. Касније је помогао надгледати развој првог прототипа, импозантну машину коју је дизајнирао француски доктор Антоан Луис, а изградио га је њемачки чембало чувар Тобијас Шмит. У априлу 1792. године апарат је узео своју прву званичну жртву и брзо постао познат као „гиљотина“ – управо због ужаса његовог претпостављеног проналазача. Гиљотин је покушао да се дистанцира од машине током гиљотинске хистерије из 1790-их, а његова породица је касније безуспешно поднијела петицију француској влади да промијени своје име почетком 19. вијека.

  1. Егзекције гиљотином биле су главни догађаји за посматрање.

Током владавине терора средином 1790-тих година, на хиљаде „непријатеља француске револуције“ завршило је под сечивом гиљотине . Неки припадници јавности су се првобитно жалили да је машина била сувише брза и клиничка, али послије много времена процес се развио у високу забаву. Људи су долазили до трга Револуције, да би гледали како гиљотина ради свој ужасан рад, а машина је почаствована у безбројним песмама, шалама и песмама. Гледаоци су могли купити сувенире, прочитати програм са именима жртава, или чак зграбити брз залогај да једу у оближњем ресторану под називом „Кабаре Гиљотине“. Неки људи су свакодневно присуствовали, најславније су „трикотезе“ група морбидних жена које су наводно сједиле поред скеле и плеле између убистава. Позориште се чак проширило и на осуђене. Многи су понудили саркастичне кипове или прљаве последње речи пре него што су их погубили, а други су плесали по скели. Фасцинација са гиљотином нестала је крајем 18. века, али су се 1961. године у Француској наставила убиства.

Сродна слика

  1. Била је популарна играчка за децу.

Деца су често присуствовала погубљењима гиљотином, а нека су чак и могла да се играју са својим миниатурним гиљотинама код куће. Током 1790-тих година прошлог века, у Француској је била популарна играчка са двоструком високом лопатицом. Дјеца су користиле потпуно оперативне гиљотине како би одсијецале главе луткама или чак малим глодарима, док су их неки градови на крају забранили из страха од неморалног утицаја.

  1. Гиљотински оператери су били  национално познате личности.

Пошто је  слава гиљотине порасла, такође је порасла и репутација њених оператера. Извођачи су постали доста озлоглашени током Француске револуције, а пресудно је било колико брзо и прецизно су могли организовати више одсијецања глава. Посао је често био породични. Вишеструке генерације познате породице Сансон служиле су као државни џелат од 1792. до 1847. године и одговорне су за скидање главе краља Луја 16. и Марие Антоанете међу хиљадама других. Током 19. и 20. вијека улога главног главног руководиоца пала је на Лоуис и Анатоле Деиблер, пар оца и сина, чији је комбиновани мандат проширен од 1879. до 1939. године. Људи су често певали имена Сансона и Деиблерса на улицама, а њихов избор одјеће на скели знао је да инспирише модне трендове. Извођачи су такође били предмет морбидне фасцинације у криминалном подземљу. Према неким књигама, гангстери и друге кримоси су стварали тетоваже са мрачним слоганима попут „Моја глава иде Деиблеру“.

  1. Научници су извршили грозне студије на главама осуђених.

Од самог почетка њене употребе, шпекулисало се око тога да ли су гиљотиниране главе  остале свесне након одсецања. Дебата је достигла нове висине 1793. године, када је помоћник егзекутора ударио у лице једне главу жртава, а гледаоци су тврдили да виде образе у бесу. Доктори су касније затражили од осуђеног да покуша да намигује или остави једно око отворено након њиховог извршења да докаже да се још увек креће, а други су викали име покојника или су изложили главе пламеновима свијеће и амонијаку да виде има ли реакције.

Сродна слика

Године 1880. лекар под именом Даси де Лигнерес чак је и крв пребацио у главу гиљотиног дјетета да би сазнао да ли ће се вратити у живот и говорити. Стравични експерименти су заустављени у 20. веку, али студије о пацовима су од тада откриле да се активност мозга може наставити око четири секунде након одсијецања главе.

  1. Коришћен је за погубљења у нацистичкој Немачкој.

Гиљотина је најславније повезана са револуционарном Француском, али је у Трећем рајху однијела много живота у Њемачкој. Адолф Хитлер је од гиљотине направио државни метод погубљења тридесетих година прошлог века и наредио да се 20 машина пласира у градове широм Њемачке. Према нацистичким подацима, гиљотина је на крају искориштена да изврши око 16.500 егзекуција између 1933. и 1945. године, многи од погубљених су били борци отпора и политички дисиденти.

  1. Последњи пут се користио 1970-их.

Гиљотина је остала државна метода француске смртне до касно 20. века. Осуђени убица Хамида Дјандоуби постао је последња особа која је завршила „Национални разор“ након што га је гиљотина погубила 1977. године. Ипак, 189-годишња владавина машине званично је завршена у септембру 1981. године, када је Француска укинула смртну казна.

Гиљотина
Једно од посљедњих погубљења Гиљотином

Без надокнада часова у основној школи од 2017/18. године

Просвјетари и ученици у РС неће више морати да надокнађују празничне дане и радне ненаставне дане, као и часове у случајевима ванредних ситуација.

Основна школа

Како је „Независним“ потврђено у Министарству просвјете и културе РС, новим Законом о основном васпитању и образовању прописано је да је школа дужна да реализује предвиђени фонд наставних часова у обиму не мањем од 95 одсто, чиме је омогућено школама да не надокнађују празничне дане и радне ненаставне дане, као и часове у случајевима ванредних ситуација.

„Законом о основном васпитању и образовању прописано је да настава у школској години траје 36 наставних седмица или 180 наставних дана, осим у завршном разреду, гдје настава траје 34 наставне седмице, односно 170 наставних дана“, навели су из овог министарства. Додају да ненаставне активности попут одласка на Сајам занимања или у Спомен-подручје Доња Градина представљају веома сврсисходне дане, важан сегмент васпитно-образовног рада.

Драган Гњатић, предсједник Синдиката образовања, науке и културе РС, казао је како је читава прича потекла од Синдиката. Додаје да су тражили мало бољу варијанту, али да је и ово корак напријед. „У средњем образовању правило каже да се наставни план и програм мора урадити најмање 95 одсто, што даје неких девет дана у току школске године. Ми смо само тражили тих пет одсто, то јест да се не надокнађују празници. Ако су 1. и 2. мај, Празник рада, нерадни дани за све, онда су и за мене. Али не, ми то морамо надокнађивати само зато што у закону пише да морамо имати 100 одсто испуњен план и програм“, наводи Гњатић. Истиче да се надокнађује све, од 1. маја, одласка на екскурзију, Дана Републике, елементарних непогода… „У основној школи нема нерадног дана. Морам имати све уписане часове. Нови закон је направио помак у односу на претходни, али није до краја уважено мишљење Синдиката. Сада стоји одредница ‘можда’ код 95 одсто испуњавања плана и програма, то јест ако одобри министар“, каже Гњатић.

Мирослав Попржен, предсједник Актива директора основних школа Бањалука, подсјетио је да су радници у основним школама до 2008. године имали исти статус као и њихове колеге које раде у средњим школама када им је тих пет одсто укинуто. „Практично 2008. године радницима у основним школама су одузети празници, тако да је овим законом враћено оно што смо имали. Ово је позитивна ствар јер сада нећемо ући у 15. и 20. јул, када је немогуће радити са ђацима. Похвала за министра који је имао слуха јер ми смо то тражили прије, али нико није имао слуха“, каже Попржен. Истиче да због тога неће испаштати ни ђаци ни наставни програм. „На почетку године се направи план рада и календар, тако да неће трпјети ни ђаци ни настава због тих пар дана. На примјер, када су биле поплаве, ми смо наставу завршили против закона. Било је проглашено стање елементарне непогоде, а ми идемо у школу“, рекао је Попржен.*